Da li je moguća pravedna energetska tranzicija u Srpskoj i regionu?

Piše: Tripko Krgović, član Savjeta Udruženja manjinskih akcionara energetskog sektora (UMAES) Republike Srpske

Nemamo dilemu da je budućnost u dekarbonizaciji i ”zelenim”, odnosno obnovljivim izvorima energije (OIE), ali ne želimo ćutke gledati kako se ta tranzicija odvija na račun siromašnih stanovnika Balkana, a u korist bogatih energetskih lobija.

Nekada se u BiH i Srbiji na lignit gledalo kao na dar prirode. Lignit je bio domaća nafta. Jedna tona nafte energetski je ekvivalent pet tona lignita. Računica je jednostavna:

1 tona nafte ~ 6,29 barela x 60 $ = 377$ ili 343€ (1€=1,1$)

5 tona lignita x 15 € = 75 € (u BiH 1 tona lignita se vadi za 15 €)

Izračun kaže da je, energetski gledano, „BiH nafta“ jeftinija od prave nafte za oko 80 odsto (343/75) ili narodski rečeno (mada metodološki neispravno) skoro pet puta. Na nju ne treba trošiti devize, a u isto vrijeme na sebe veže veliki broj radnih mjesta.

Evropska Unija (Energetska zajednica) neupitno priprema teren za zatvaranje termoelektrana (TE) na ugalj u regionu. Kod proizvodnje 1 MWh struje u TE na ugalj proizvede se 1 tona CO2. Trenutna cijena emisije CO2 je približno 30 eura/toni (planiran je trend rasta). Kad bi sad naše TE prihvatile obavezu plaćanja emisija CO2 (30 eura/MWh), to bi skoro udvostručilo cijenu struje i dovelo do neisplativosti rada termoelektrana, te bi iste otišle u bankrot.

Ovaj proces je već otpočeo tiho i na mala vrata, od nedavno se u Crnoj Gori tarife na CO2 plaćaju na 1/3 ukupne proizvodnje TE u Pljevljima (24 eura po toni).

Da li je moguće pravedno pomiriti zahtjeve EU (zatvaranje cijele jedne privredne grane što nosi nestajanje više hiljada radnih mjesta uz  gubitak kapitala za državu i male akcionare u TE) i legitimni interes građana Republike Srpske i lokalne zajednice? Da! Moguće je.

Ne smije se zaboraviti da su termoelektrane u Republici Srpskoj (BiH) akcionarska društva koja imaju svoj kapital. Kada se u Njemačkoj donese politička odluka o zatvaranju TE na ugalj to se i kompezuje, a treba pogledati i drugi njemački primjer,  TE Datteln.

Kad je Bugarska zatvorila NE Kozloduj ista je obeštećena. I Holandijia kompenzuje zatvaranje TE na ugalj Hemveg…

Ističemo tri moguća scenarija zatvaranja TE na ugalj u Republici Srpskoj (a isto se može primijeniti na Crnu Goru i Srbiju).

Prvi model. EBRD („EU“ ili neko treći) otkupe značajne udjele u rudnicima i termoelektranama i postepeno ih u realnom nizu godina ugase uz plaćanje pravedne nadoknade radnicima i zajednici. A na površini rudnika i TE mogu dobiti koncesiju za solarnu elektranu.

Drugi, najpravedniji model.

Ako će građani plaćati podsticaje za skuplju struju iz obnovljivih izvora energije (OIE) i ako će termoelektrane u RS (BiH) plaćati naknadu za emisiju CO2, onda neka se dio tih sredstava vrati termoelektranama – akcionarskim društvima radi kompenzacije gubitaka.

Na primjer, ako neki rudnik i termoelektrana od 200 MW imaju kapital 200 miliona eura trebalo bi pri tom akcionarskom društvu osnovati namjenski „fond za obeštećenje radnika i izgradnju OIE“. U taj namjenski fond vraćao bi se dio podsticaja za OIE i naknade za emisiju CO2. Nakon određenog broja godina vrijednost tog fonda narasla bi na dovoljan iznos za obeštećenje: radnika (za otpremnine jer ostaju bez posla), kapitala (stari megavati iz TE na ugalj zamjenjuju se novim „OIE megavatima“ u iznosu 200 mil. €) i lokalne zajednice.

Ako se ne realizuje prvi ili drugi model, izvjestan je treći, „crni i opaki model“, a to je da građani plaćaju podsticaje za skuplju struju iz OIE i da ti novci koruptivno odu privilegovanim pojedincima o čemu smo pisali u članku „o povratu na kapital“. Odnosno da naši siromašni građani kroz podsticaje finansiraju bogatu industriju OIE zapada, o čemu smo pisali u članku: Da li siromašni narodi Balkana finansiraju bogati Zapad – „Superhik“, a kroz negativan primjer Hrvatske.

Rezultat trećeg „crnog modela“ bili bi enormni gubitci rudnika i termoelektrana zbog pristanka na plaćanje naknade za emisiju CO2, npr. kao u Bugarskoj (samo u jednoj godini „TE Marica Istok 2“ je napravila gubitak od 435 mil. €).

Finansijski iscrpljena država tada će biti prisiljena poslati rudnike i termoelektrane u stečaj u kome će radnici ostati „kratkih rukava“ kao i akcionari (država je vlasnik 80%).

Poruka ove objave je da se, bez razumnog i pravednog pregovaranja sa Energetskom zajednicom (EU) crno piše građanima Republike Srpske i regiona. Ostaće bez vrijednog resursa, a plaćaće skupu struju.

Iako BiH emituje samo 4,5 tona CO2 po stanovniku, a razvijene zemlje više i od 15 tona CO2 po stanovniku, njeni siromašni građani subvencionisaće kroz podsticaje zapadnu industriju OIE i uz to je još kreditirati našom štednjom tako da zarade i njihove banke.

Finansijski vrlo dobro će proći samo privilegovani ulagači u sektoru OIE i sa njima povezane rukovodeće i koruptivne strukture.

Politika sektora OIE mora biti u interesu (građana) Republike Srpske, odnosno zemalja regiona. Članci ovoga tipa, zalaganja za dobrobit zajednice, su prava rijetkost. Sa druge strane,  sektor OIE ima ogromne direktne podsticaje (npr. samo u Hrvatskoj godišnje više od 250 mil. €). Zbog ogromnih podsticaja, tj. novca, imaju veliku moć, pa ostvaruju uticaj na medije, udruženja, portale, simpozijume, naučnike, „naručene studije“… Jedino se za građane, koji plaćaju podsticaje, niko ne zalaže. Ovaj članak pokušava zagovarati interese građana, akcionara i lokalnih zajednica.